U gotovo neizmenjenom sastavu, prva generacija fudbalera PARTIZANA se posle „duple krune“ 1947 okitila i drugom šampionskom titulom u sezoni 1948/49. Bio je to prvi pravi veliki tim PARTIZANA,koji je obeležio kraj četvrte i gotovo celu petu deceniju prošloga veka. Drugu šampionsku titulu PARTIZAN je osvojio sa lakoćom, pobegavši komšijama tri boda, a u sezoni u kojoj su blistali Bobek, Čajkovski, Valok posebno se istakao Aleksandar Atanacković - koji je kasnije Partizanov dres nosio više od 800 puta (verovali ili ne) i aktivno igrao pune 22 godine.
Samo Marko Valok je postigao 48 golova i započeo svojevrstan podvig. U pet narednih sezona je bio prvi strelac tima iz Humske, a rekord postignut 1952. godine sa 55 pogodaka sigurno će još dugo vremena ostati misaona imenica svim strelcima koji nose crno beli dres (o drugima koji nisu vredni pažnje, odnosno igraju za kojekoga, teško da je ova brojka zamisliva).
Te 1952 godine, naš klub domogao se trofeja - drugog po redu u kup takmičenju i to kako...
Na putu ka finalu eliminisao je kragujevački Radnički, BSK, Lovćena, splitski Hajduk i niški Radnički.
A onda u nezaboravnom finalu nokautirana je Crvena Zvezda - 6:0 !!!
Tog popodneva 50.000 ljudi je uživalo u majstorijama fudbalera u crno belom dresu a Valok(dva),Zebec(dva), Bobek i Veselinović ulepšali su dan svima onima kojima su garagani išli na živac.
Slavu u crno belom dresu proneli su: Stojanović, Belin, Čolić, Čajkovski, Stefanović, Jovanović, Bobek, Valok, Veselinović, Atanacković, Zebec.

Samo dve godine kasnije, 1954, stižemo do novog trofeja u kupu i u finalu gazimo „cigane" sa skromnih 4:1, golovima Valoka (dva), Bobeka i Mihajlovića.

A tada je naišla sezona koja je upisana zlatnim slovima u istoriju kluba - prvo učešće PARTIZANA u
prvom Kupu evropskih šampiona 1955. godine. Te sezone, iako nismo bili prvaci, Evropska kuća fudbala poziva najbolji tim sa ovih prostora da se priključi novoformiranoj Evropskoj eliti i da učestvuje sa najboljim klubovima kontinenta u borbi za trofej. Prvi meč, tek osnovanog takmičenja završen je rezultatom 3 - 3 a akteri ovog događaja, koji se odigrao u Lisabonu, su fudbaleri Sportinga
i Beogradskog PARTIZANA. Malo je reći da su crno beli iz Humske očarali Portugalce,a igra prvog velikog asa - popularne „plave čigre“ - MILOŠA MILUTINOVIĆA, prepričavala se širom kontinenta.
Revanš odigran u Beogradu 22. oktobra 1955. na stadionu JNA, ostaće upisan zlatnim slovima zbog dva detalja - pobede od 5:2 crno belih i četiri postignuta i jednm nameštenim golom Miloša Milutinovića.
Drugo kolo donelo je dvomeč sa madridskim Realom i poraz od 4:0 na tlu Španije ali umalo i podvig u prepunom hramu fudbala na Topčiderkom brdu jer posle 3:0 za crno bele i sijaset propuštenih šansi, pravo je čudo kako se fortuna poigrala sa igračima PARTIZANA. Ali vreme će pokazati da u godinama koje slede ovaj meč samo je jedan iz galerija NEPONOVLJIVIH.

A onda 1957 i još jedan kup - još jedan trofej,ali ne može lako nego od pakla do nazad..
Na samom svom zalasku ove istinske velike generacije crno belih, pojačane majstorstvom Miloša Milutinovića, a bez većih napora eliminišući Obilić, zagrebačkog Dinama, Crvenu Zvezdu (tada se igralo za dres a ne ko ovi sada), Šibenku tim je istrčao na zeleni travnati tepih 26. maja 1957. godine u veliko finale protiv beogradskog Radničkog. I kada su svi očekivali lako osvojen trofej na semaforu je stojalo 0:3 za tim iz pregrađa... senzacija je bila na pomolu, a poslednji sudiski zvižduk na kraju prvog dela igre uneo je nevericu i zabunu među 53.000 gledalaca na stadionu.
Mnogo se pisalo i godinama pričalo o onome što su: Stojanović, Belin, Herceg, Kaloperović, Milorad Milutinović, Pajević, Mesaroš, Miloš Milutinović, Valok Zebec i Bobek priredili svojim navijačima u
Drugih 45 minuta. Kakva igra i kakav meč, pregršt asistencija, akcija, golova za četvrti trofej u KUPU i konačnih 5:3. Bravo crno - beli....
Dok je jedna generacija odlazila sa scene, dolazili su neki novi klinci... PARTIZANOVE BEBE... ali to je neka druga priča.